Kako bez para krstariti svetom

Mladi supružnici volonteri iz Rusije uz najmanje moguće troškove prošli pola Azije i Evrope, a stigli i u Užice.

– ”Imam neobične goste, svetske putnike iz Rusije koji maltene bez para kontinentima krstare”, javio nam je Marko Ristovski, vlasnik prvog užičkog hostela ”Eko-hostel republik”. Uistinu, kod njega na smeštaju već dvadesetak dana su Polina Golovčiner(21) i Vlad Kulagin(26). Mladi supružnici, svega pola godine u braku, na nesvakidašnji način ostvaruju san svoje generacije – slobodno svetom putuju, svuda gde im je volja po dve-tri nedelje borave, i to uz najmanje moguće troškove.

DCIM100GOPRO

Kad smo došli u ”Eko-hostel republik” gazda Marko nije bio tu, ali Polina i Vlad (koji se sporazumeva i na našem jeziku jer je jedno vreme radio u Crnoj Gori), svakog gosta spremno dočekuju. Dok nas je ona posluživala čajem, Vlad je ispratio jednog koji je upravo završio boravak. ”Mi smo volonteri, posvećeni volonterskom radu po celom svetu. Ovde pomažemo vlasniku hostela u svakodnevnim poslovima. Dočekamo, ispratimo, pospremimo. Zauzvrat, domaćin nam daje besplatan smeštaj i doručak”, objašnjavaju osnovu svojih putovanja ovi mladi Rusi koji su od 23. decembra do 17.januara boravili u Užicu.

 

U svojoj zemlji Polina i Vlad su poznati po projektu boravka mesec dana u inostranstvu sa samo 100 dolara. Pročuli su se, imaju i sajt (world-whole.com) na kome opisuju ta jeftina putešestvija, za godinu dana stekli su oko 2.500 fanova. Odnedavno, kažu, imaju i investitora za tih 100 dolara mesečno i trošak prevoza(mada uglavnom putuju auto-stopom), kao i sponzora za prtljag koji nose na leđima.

DCIM100GOPRO

– Ja sam iz Tomska, slikarka po profesiji, a Vlad iz Habarovska, završio je fakultet za menadžera. Oboje, pored ruskog, dobro govorimo i engleski. Volimo putovanja i volonterski rad. Upoznali smo se pre dve godine u Kotoru u Crnoj Gori, gde je on radio. Od jula prošle godine smo u braku – priča za naš list Polina, pa podseća na početke njihovih zajedničkih putovanja.

Želeli su da putuju svetom, ali para nikad dovoljno. Prijavili su se 2014. godine na jedan od svetskih sajtova za volontere uplativši 30 dolara, postavili svoje fotografije, predstavili želje, sposobnosti. Izabrali da putuju u Vijetnam, gde je jednoj ženi bila potrebna pomoć u restoranu na plaži na ostrvu. – Ali to je bio loš ”host”, žena nas ništa nije razumela, s tim što smo u toj zemlji ipak ostali tri meseca. Prvo za hranu učili decu engleskom jeziku, a zatim radili u jednom hostelu: obučavali personal za rad, pravili flajere i drugo. Bilo je teško, vrućine, ali prijala nam je promena – seća se Vlad.

Put iz Vijetnama vodio ih je u Kambodžu, i to auto-stopom. U Pnom Penu su radili u jednom bioskopu, puštali filmove i uređivali kino salu, ostali dve nedelje i bilo im je super. Tu su napravili svoj sajt, na koji su stavljali sve ono što im se događalo na tim jeftinim putovanjima. Zatim dane provodili u Maleziji, Indoneziji, na Filipinima. Sećaju se da para za prevoz brodom nisu imali, ali su, ponudivši da nešto rade na brodu, stekli simpatije direktora luke koji im je odobrio besplatne karte. Sa Filipina gde su radili na plantažama ponovo u Vijetnam, pa u Južnu Koreju, a odatle u Vladivostok. – Ostali smo u Aziji osam meseci. Potrošili svih ponetih 500 dolara. Onda se naš projekat pročuo. Pred javnošću smo sebi postavili zadatak da sa 100 dolara oboje mesec provedemo u inostranstvu. Javio nam se investitor za taj trošak i prevoz – dodaju.

Polina i Vlad na jednom putovanju u Aziji, foto licna arhivaU septembru su pošli na višemesečni put po Evropi. Iz Rusije avionom u Dansku, ponevši 100 evra za dve nedelje zbog visokih troškova života u toj zemlji. Odatle u Nemačku, gde su molerisali kuće i drugo radili za smeštaj i hranu. Pamte Bavarsku kao divno područje, ali tu su bili smešteni sa 24 migranta iz Avganistana i Sirije. Odatle, sve auto-stopom, stigli su u Francusku, pa Španiju, Italiju, u Republiku Srpsku. Kod Banjaluke su proveli dve nedelje na gazdinstvu domaćina Nenada i Sneže koji rado primaju volontere, tu ukupno potrošili samo 50 evra. Odatle tri dana u Sarajevu, pa u Užice čiji je omladinski hostel poznat među volonterima u svetu.

– Ovde smo bili u Drvengradu Emira Kusturice čije filmove volimo i na Zlatiboru. Hteli smo i na Taru, ali uzalud smo stopirali, niko nije hteo da nam stane. Ipak, sviđa nam se u Srbiji, ljudi su nam posebno bliski. U Novom Sadu nameravamo da živimo kada za dve godine završimo ova putovanja, kupićemo tamo stan pošto prodamo naš u Tomsku. Pravimo i prevod našeg sajta za ruskog na srpski, propagiraćemo ovde volonterski rad – ističu Polina i Vlad.

Na pitanje šta je bilo najteže, a šta najlepše na putovanjima ovako odgovaraju: – Teško je što nemamo nešto svoje u ovim zemljama nego uvek živimo u tuđim kućama, s drugim porodicama čije probleme osećamo. Najlepše je sve ostalo: priroda, putovanja, sloboda…

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *